Nakon tragedija koja se dogodila na Divčibarama, kada je na rekreativnoj nastavi poginuo desetogodišnji dečak iz Subotice postavlja se pitanje bezbednsoti dece u javnom saobraćaju.  Roditelji sa razlogom postavljaju pitanje koliko je nastavnički kadar obučen  kada im se povere naša deca na rekreativnim nastavama i eskurzijama. Profesor Saobraćajnog fakulteta Krsto Lipovac smatra da nastavnici nisu dovoljno edukavani

“Moj utisak je da nisu dovoljno , a posebno nisu obučeni ni u tome kako decu učiti i šta treba da bude lekcija za decu, a posebno ne u organizacionom delu kako decu izvesti na ulicu.Zakon poznaje koncept školskih saobraćajnih kontorola, njega treba urediti pravilnikom. Nastavnicima je nametnuto mnogo obaveza i odgovornosti,  zato se deca ne izvode na ulice s razlogom a tamo gde mora rade to nespremno i nestručno”.

 Dešavala se da deca koja borave na rekrativnoj nastavi budu  prinuđena da šetaju prometnim regionalnim putem. Koliko je važno kada se bira destinacija za odlazak na rekereativnu nastavu pokazao je i slučaj Divičbare. Bitno je pri izboru voditi računa o svemu pa i o tome gde se  hotel nalazi, kakva je infrastruktura. Boris Antić, profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu naglašava da problem ne možemo posmatratu iz jednog ugla, potrebno je sistemski pristupiti, kako bi bezbednost dece u saobraćaju bila unapređena.

“Objekti koje deca posećuju treba da budu zaštičeni, da ne budu u blizini magistralnih puteva sa visokom frekvencijom saobraćaja. Tu je i problem infrastrukture, da li su pešačke staze odvojene od motornih tokova, da li postoje pešački prelazi ili drugi vidovi prelaza kako bi deca mogla bezbedno da pređu saobraćajnicu. I konačno imamo problem vezan za saobraćajno obrazovanje i vaspitanje gde deca i učitelji jako malo uče o bezbednosti u saobraćaju odnosno pravilnom učešću.“

Zakon postoji, treba ga poštovati i dodatno organizovati seminare i obuke za za nastavnički kadar. Kada dođe do tragedije  gde  najmlađi stradaju kao pešaci u saobraćaju, ne postavlja se više pitanje zakona nego koliko  smo adekvatno edukovani za ucesce u javnom saobraćaju.