Selo Oparić kod Rekovca čuveno je po mnogo čemu, a najviše po talentovanim slikarima koje je iznedrilo. Upravo iz ovog kraja bio je i Janko Brašić, rodonačelnik naivne umetnosti u Srbiji, koji je pomogao mnogim, tada mladim umetnicima u usponu, da unaprede svoj talenat i od njih napravi kvalitetne umetnike. Jedan od njih je i Miloš Lazić, koji važi za jednog od njegovih najuspešnijih učenika.

Miloš je rođen u Opariću 1949. godine, a slikarstvom je počeo da se bavi 1971. godine. Još u osnovnoj školi je pokazivao svoju darovitost:

-Neki predmeti mi nisu išli baš najbolje. Od drugara sam prepisivao matematiku koja mi nije išla baš najbolje, a ja sam njima pravio crteže za likovno. Tako smo sarađivali (smeh). Kada je Janko Brašić obilazio škole na području Levča, došao je i u moju. Tada sam bio sedmi razred. Išao je od klupe do klupe, gledao radove i kada je stigao do mene, rekao je da je to dobro i da dođem kod njega kada završim osmi razred. Jedva sam čekao da dođe taj dan. Sećam se da je bila jesen i da smo se sreli u staroj kući. Janko je želeo da njegov unuk Dane nastavi to, ali on nije bio zainteresovan. Čuo sam da slika njegova unuka koja sada živi u Francuskoj. Kada su čika Janka tokom jedne izložbe pitali ko će da ga nasledi, on je rekao da ću sigurno to biti ja –priča Lazić, dodavši tom prilikom da je zahvaljujući Brašiću, osnovana ta čuvena oparićka škola slikara.

Do sada je naslikao oko 200 slika, a na prvoj je predstavio kolo. Njegov dom svojevrstan je galerijski vremeplov, s obzirom na to da su beli zidovi prekriveni slikama starih narodnih običaja, portretima, ali i pejzažima, za koje ga mnogi posebno hvale:

-Smatraju me jednim od najboljih slikara zimskih predela. To mi je uvek nekako lepo išlo. Mnogi slikari izbegavaju tu zimu. Čak mi je i čika Janko rekao “Mišo, ja bežim od te bele boje i zime”. A meni to ide najbolje. Slikar Oto Bihalji Merin je jednom pohvalio moje zime, čak je jednu i kupio. Mnogima je to bilo čudno, s obzirom na to da sam tek počeo da slikam, a on je odmah kupio sliku od mene. Ja sam prodavao čim sa krenuo da slikam. Šef hotela u Parizu gde sam radio je otkupio dve moje slike. Kupovali su generali, političari, lekari… Mira Banjac je jednom kupila sliku od mene. Mira Alečković je od mene kupila sliku unuki za rođendan od mene, kao i generali Gračanin i Roglić... To je bilo srećno vreme i naiva je tada bila u usponu. Ljudi su naglo kupovali. Zaduživali su se da bi kupili sliku. Neki su to radili iz mode, a neki zato što vole umetnost –rekao je Lazić.

Svoja dela izlagao je širom Srbije, ali i bivše Jugoslavije. Imai h kako u galerijama, tako i u privatnim domovima. U Beogradu su ona izložena na više mesta, zbog čega mu je posebno drago. Jer, Beograd je Beograd – veća sredina, samim tim i veća pažnja. Takođe, bio je učesnik na brojnim izložbama u inostranstvu. Kaže, samo još u Africi nije izlagao. Za svoj rad je takođe više puta nagrađivan:

-Dobio sam značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Dobio sam i Bronzanu četku na Saboru “Prođoh Levač, prođoh Šumadiju” u Belušiću. Mnogo je to lepo kad čuješ da si dobio neko priznanje, gde ćeš više i lepše. Ali, to je bilo drugo vreme. Tada se mnogo više pažnje posvećivalo kulturi –kaže on.

Počeo je, kao i većina likovnih umetnika, da radi sa temperama i vodenim bojama, ali vrlo brzo je počeo da se služi uljanim bojama. Kaže, ulje je nezamenljivo. Ne traži posebne uslove za slikanje, pa mu nije problem da se lati kičice i kada ima društva oko njega:

-Bitno je samo da su platno i boja dobri. Nekada smo koristili holandske boje. Jesu bile skuplje, ali kad uradiš sliku s njima, ona sija kako svetli. Za jedan portret, potrebno je nekoliko dana, a za pejzaž dva do tri. Nije mi jasno kada čujem da neke moje kolege naprave sliku za dva-tri sata. Slika traži uložen rad i trud. Ne mogu da je ostavim, a da nije cela pređena bojama. To je nedovršena stvar. Potrebno je da čovek ozbiljno shvati svoj posao, da bude istrajan i da ne žuri. Što pokojni Janko Brašić kaže, mora slika da bude pečena –rekao je Lazić i dodao da su komentari uglavnom pozitivni, ali i da uvek ima malo ljubomore:

-Kažu: “Ostalo mu neurađeno polje, a on slika”. Ima svega –kaže on sa osmehom.

Mnogo je dobrih, mladih slikara koji vole da rade, napominje on. Svima želi da pomogne, baš kao što je Janko pomogao njemu. Posebno mu je drago što je njegova unuka Marija Bogosavljević nasledila njegov talenat:

-Ona je još kao mala dolazila kod nas i još tada je posmatrala slike. Počela je da slika u četvrtoj godini. Vrlo rano je počela sa uljanim bojama, bez obzira što su u školi radili sa temperama i vodenim bojama. Osvaja prva mesta na likovnim kolonijama i ne ustaje dok ne završi sliku. Najviše joj pomažem tako što joj kupim platno i boje. Ne mešam se previše u njen rad, dam joj ponekad neki savet. Brzo savlađuje i u školi je hvale –priča ponosni deka.

Marija ima deset godina i učenica je Osnovne škole “Rada Miljković” u Jagodini. Slikanjem je počela da se bavi u četvrtoj godini, a interesovanje se javilo gledanjem dekinih slika:

-Kada slikam, onda se opustim. Znam šta hoću i šta mogu da se nacrtam. Volim da slikam prirodu. Ona je lepa na svoj način i tada mi je najlakše da se izrazim. Uglavnom volim da slikam kućice, vikendice, livade… Deku pitam za pomoć kada mi zatreba. Pitam ga uglavnom za nešto što mi je teško, poput crtanja lica. Sviđaju mi se njegovi radovi, naročito kada slika zimu. Škola mi ide dobro, a iz likovnog imam peticu –rekla je mlada slikarka, kojoj ovo nije jedina grana umetnosti u kojoj je dobra. Naime, već šest godina ide na balet i to joj pričinjava veliko zadovoljstvo.

Lazić i dalje neumorno stvara. Želja mu je da se osnuje galerija koji bi okupila radove svih učenika čuvene oparićke škole slikanja. Na taj način, šira publika imala bi prilike da se bolje upozna sa svim lepotama levačkog kraja, koje su on i njegove kolege ovekovečile na svojim platnima.

PRONALAZAČ VODE

Pored slikarstva, Lazić se kao i svaki čovek sa sela bavi poljoprivredom. Tu uvek ima posla i nikada nije sve završeno, kaže on. Još jedna njegova interesantna zanimacija je i pronalaženje vode:

-Ako, na primer, nestane voda ljudima u bunaru, oni mene pozovu i ja im nađem vodu pomoću bakarnih žica. Može i pomoću šljivove grane i vrbovog pruta, ali bakarna žica je najbolja. Jednom je u manastiru Preradovac nestala voda. Ja odoh tamo i odradim posao i od tada sam stalno aktivan po tom pitanju. Nema sela u kom nisam bio. To je odgovornost i veliki posao, ali uspešno ga radim. Nigde nisam promašio –istakao je slikar.

D.M.