Producent filma, Branko Dimović Dimeski, koji već 15 godina živi u Norveškoj kaže da mu je smetalo neopravdano loš imidž Srbije i Srba u zapadnom svetu.

Preko četiri hiljade Srba internirano je u nacističke logore smrti u Norveškoj. Više od dve hiljade se nikada nije vratilo svojim kućama. Producent filma otkriva da su do sada podaci o stradanju dece bili gotovo nepoznati, ali da će ih ovaj film približiti javnosti.

U filmu govore potomci i rodjaci interniraca. Jeleni Paunović u logoru Karašjok stradao je rodjeni ujak. Jedina informacija koju su dobili je da je nakon manje od godinu dana boravka u Karašjoku streljan. Iz porodice Milorada Ćebića petoro je odvedeno u norveške logore. Iako ima 92 godine živo se seća svih detalja.

Rođeni stric Miodraga Jocića umro je u norveškom logoru. Prvo je sa većom grupom Nišlija zatočen na Crvenom krstu a zatim su ih odveli na sever.

Našim ljudima u norveškim logorima, pa i u Karašjoku pomagalo je lokalno stanovništvo. Deca su svakodnevno, rizikujući i svoje živote, nosila hranu zatočenim Srbima. Neki od njih su živi i njihove priče čućemo takođe u filmu.