Selaković je tom prilikom istakao da je u Srbiji venecijansko Bijenale jasno prepoznato kao jedan od najvažnijih događaja na međunarodnom planu i da je svake godine to izvanredna prilika za podsećanje na vizionarsku snagu kneza Pavla Karađorđevića, koji je 1938. godine inicirao kupovinu prostora u Veneciji, zahvaljujući kojoj Srbija danas ima ovaj paviljon.

Ministar je objasnio da izložba „Od golgote do vaskrsa“, umetnika Predraga Đakovića i kustosa Tomaša Koudele, odgovara na temu koju je definisao umetnički direktor Bijenala Kojo Kuoha „U molskim ključevima” kroz individualno iskustvo, kolektivno pamćenje i univerzalnu ljudsku sudbinu.

Đaković, kako je istakao, svojim vizuelnim prikazima, tihim i jakim svedočanstvima, propituje odnos istorije i identiteta, i suočava nas sa procesima u kojima se čovek oblikuje i preoblikuje silama istorije.

Istovremeno, on svojom muzikom i izvođenjem uverljivo tumači svet istorijske traume Evrope i pokazuje da smisao ljudske istorije izvesno u celini leži u tom trenutku od Golgote do Vaskrsa, u kome se odlučuje sudbina sveta i naših duša, ukazao je Selaković.

On je dodao da se tako, u susretu sa ovom izložbom, istorija otključava u nama, kao naša istorija, istorija ljudskog roda koja obavezuje, da se ne ostane nem na revizionizam, falsifikovanje i skrnavljenje iskustva istorije patnji i uzvišenosti.

Ministar se istovremeno osvrnuo na kritike i govor mržnje koje su postavci upućene i pre otvaranja, istakavši da autentična univerzalnost izvire iz posebnosti iskustva jednog kolektiva, naroda, a da je negiranje ovog elementarnog uvida samo bojni poklič autošovinizma ili provincijalnosti, kojima nema mesta u ozbiljnom pristupanju umetnosti.

Selaković je čestitajući autoru, kustosu, komesaru i realizatorima, otvorio paviljon „Srbija“ i pozvao posetioce da obiđu izložbu koja svedoči o tome da umetnost ima svest o sopstvenoj odgovornosti u suočavanju sa najtežim pitanjima našeg vremena.

Đaković će predstaviti ciklus radova koji propituju odnos istorije i identiteta, otvarajući pitanje kako pojedinac opstaje pod pritiskom prošlosti i ideologije.

Postavka u Paviljonu „Srbija“ koncipirana je kao „prostor tišine“, odnosno ambijent u kojem posmatrač ulazi u dijalog sa sopstvenim sećanjem, strahovima i odgovornošću.